Пјесник Новица Телебак Тени, кога доживљавамо као Требињца, иако живи и ради у нашем граду тек од посљедњег рата, добитник је награде Друштва писаца Русије из Москве за поетску књигу “Свијећа за патријарха Павла”.

Још једно у низу признања за његово плодно поетско стварање, након Мокрањчеве награде, Песничког крчага, Дучићеве лире, подразумијева превод и штампање књиге на руски језик, те књижевно вече у руској пријестоници.

Стихови испреплетене вјере, љубави и наде, те дубоког поштовања према блаженопочившем патријарху Павлу, снажно су одјекнули у далекој Русији.

Као поетски ореол Човјеку који је још за овоземаљског живота сматран Светим.

Како је лијепо бити Бог Отац, када ти је патријарх Павле син…

„Ова награда је, морам признати, већа и од мене самога. Хтјели ми то признати или не, увијек на то некако помишљам, можда је и име тако великог свеца, живућег и за живота, у наслову књиге, допринијело да скрене пажњу на себе. Опет, да она није добро написана, свакако не би била награђана, без обзира на наслов, али мислим да је ту Бог помогао највише а онда сви редом”, каже скромно Телебак у разговору за емисију “Благо цара Радована” Радио Требиња.

Повјерава нам се да се надао да ће књига бити запажена у том мноштву наслова из цијеле Европе. Не би, додаје, ни учествовао да није било наде. Осјећао се лијепо када је ушао у ужи избор за награду, међу 10 од 294 књиге аутора из цијеле Европе. Мислио је да је то крај.

– Шта рећи када ми је јављено да је моја књига, уз ауторе из Румуније и Пољске, одабрана за награду, шта то значи за неког ко долази са малог простора, као што је РС или Србија, за неког ко је Србин? У земљи у којој људи у трамвају устану кад виде човјека с књигом, у земљи чији је главни град, по броју становника, већи од наше Србије, велико је бити и читан а не добити тако престижну награду.

Јесу ли, по вама, овакве награде потврда да истинска поезија у поплави литерарног кича опстаје и опстаће, и да се њен квалитет препознаје без обзира да ли је настала у малом Требињу или великој Москви?

– Нема границе у литератури. Моје прво искуство са Русијом, односно са тако великом литературом, је моја прва књига „Пожар ума“. Још прије 15 година, када му је та књига доспјела у руке, Иља Михајлович Числов, уредник и преводилац сабраних дјела владике Николаја и предсједник Друштва руско-српског пријатељства, је одлучио да је преведе на руски језик. Објавио је два издања те књиге, промовисао ме и представио на најбољи могући начин. Приредио је антологију српских писаца 20. вијека “Из века у век”, у коју је уврстио и моје пјесме. Ја га још нисам срео, нити сам знао све те људе из Русије. Они, једноставно, препознају вриједност. Прошле године су прогласили за најбоље књиге чији су аутори Грк, Португалац и Холанђанин. Немају никаквог афинитета да потенцирају неког пјесника ако то квалитетом стварања не заслужује. То је једино мјерило.

Жив је ако сјећање на Њега чини нас бољим…

Књига „Свијећа за патријарха Павла“ објављена је 2015. године, у издању „Света књиге“ из Београда, чији је уредник Стево Ћосовић, и Књижевне заједнице „Јован Дучић“ из нашег града, уз благослов митрополита црногорско-приморског Амфилохија Радовића. Академски сликар Бранко Русмир из Бањалуке, заслужан је, по многима, за дивну насловну страну књиге, чији је рецензент управо Иља Михајлович Числов. „Свијећа за патријарха Павла“ дуго је настајала у вашој души и тражила пут до читалаца?

– У вријеме док сам лежао на ВМА, као рањеник, велики патријарх Павле је обилазио рањенике. Тешко је наћи човјека који га није волио. Његова сахрана је доказ да ми, као људи, још увијек имамо душу. То је најбоље мјерило по којем се равнамо. Да ли сам све то добро довољно одсликао, доживио? Мислим да јесам. Врхунац мог размишљања о патријарху Павлу био је његов долазак у Тврдош. Патријархов сусрет са великим игуманом Симеоном из манастира Добрићево, та два лика, као да су сишла са фреске, забиљежио сам вјечно у свом срцу. Рекао сам тада себи да ћу једног дана написати књигу посвећену патријарху Павлу. Наравно, поезији се ништа не може наредити, она долази сама. Кад се скупила концентрација и духа и душе, онда је настао први стих књиге, који је можда и најбољи и носећи. Стих који је стигао до првог сабора духовне поезије у Београду, на патријарховом гробу, стих који каже „Како је лијепо бити Бог Отац, када ти је патријарх Павле син”. Тај лијепи стих, који ми се отео на најљепши начин, или је већ дошао до мене на најљепши начин, па га ја прослиједио, владика Атанасије је послао у Београд и тако је кренуо један дио одгонетке која се зове „Свијећа за патријарха Павла“. Можда је један од најљепших разлога зашто је настала та књига стих који је открио све оно што сам хтио да кажем другим људима, који то, можда, у овом тренутку нису могли, нису знали, нису хтјели. Ако сам то урадио како треба а рекоше да јесам.То је стих „Жив је ако сјећање на Њега чини нас бољим…“

Друштво писаца Русије је за додјелу награде у Москви у мају ове године обезбиједило све потребне услове за сваког награђенога аутора, укључујући и превоз. Ипак, у Москву нећете отићи, зашто?

– Овог маја, вјероватно, првенствено због мог здравља, нећу ићи. Сматрам да је важнији мој одлазак у Русију који би требао да се деси идуће године. Ове године се, наиме, промовишу књиге које су награду добиле прошле године, и прогласиће се овогодишњи добитници. У мају ове године требало би само неко да се појави у моје име, преузме награду и пригодно се захвали, видјећу ко ће то бити. Наредне године би, осим мене, требао да буде и рецензент књиге Иља Михајлович Числов. Имао сам жељу да на додјелу награде дође и човјек кога сам пуно волио и цијенио, а то је деведесетогодишњи Јоле Станишић, велики човјек, прије свега, велики писац. На жалост, Јоле је недавно преминуо. Живио је у Русији, био је члан Руске академије наука, посљедњи пут када смо се видјели понудио ми се за сваку врсту помоћи у Русији. Својевремено је био у Требињу, дошао је у нашу књижевну заједницу да нам захвали на издавању његове књиге „Источни Дучић“ на српском језику, која је објављена 70-тих година у Моски, на руском језику. Код нас је тек прије седам, осам година преведена та књига на српски језик, преводилац је био Томислав Шиповац. Можда би било најљепше да неко из његове породице преузме награду ове године у моје име, да се захвали у име Срба, односно људи одакле је ова књига и настала.

Кад размишљате о промоцији књиге “Свијећа за патријарха Павла”наредне године у Москви, има ли већ треме, додатне одговорности, руска читалачка публика је изузетно одњегована и захтјевна?

– Никада немам трему ни од чега, не покушавам да будем паметнији него што јесам. Трему имају људи који се боје своје памети. Ја тачно знам колико знам и тачно знам колико не знам. Тако је како јесте. Ја само треба да оправдам написано. У наслову сам био врло јасан. Моја могућност је само да упалим свијећу партријарху Павлу, та свијећа је упаљена ријечју. Нисам давао себи право низашто више, нити га имам, нити сматрам да га ико у овом тренутку има.

Да ли ће то бити први пут да казујете своју поезију у далекој Русији?

– Биће тако. Мада, моју поезију су већ казивали, из “Пожара ума”, као и моје пјесме из антологије „Из века у век“, која је доживјела два издања. Удружење књижевника Русије је објавило двије стране посвећене мојој поезији у њиховим књижевним новинама, које излазе у преко 300 хиљада примјерака. Русији није први сусрет са мојом поезијом а са мном би тек требао бити.

Руска награда није вас уљуљкала. Ваш умјетнички нерв не мирује, стално стварате?

– Стварам, то ме чини цјеловитим. У штампи је, у Београду, моја нова књига, поема “Е, моја Херцеговино”, друга збирка се припрема, садржи и пјесму “Канада је то”, која је, на моју велику радост, већ доживјела добар пријем код публике. Дуго је живјела на интернету непотписана, нисам знао да ли сам је достојан. Тек је наша глумачка дива Ивана Жигон, прошлог љета, на манифестацији “Дани Српске у Србији” у Коларчевој задужбини, на њеном првом јавном казивању, рекла да сам ја аутор стихова. На хиљаде прегледа на друштвеним мрежама су доказ да и непотписана пјесма, ако је квалитетна, нађе пут до читаоца. То је велика радост. Кад не пишем, волим да израђујем иконе у дуборезу. Трудим се да их што вјерније представим. Неке су стизале и до Свете горе и Хиландара.

Новица Телебак до сада је објавио десет књига поезије.

Збирка “Пожар ума” доживјела је три издања на српском језику, два на руском и два издања на румунском језику.

Заступљен је у двојезичном руско-српском издању антологије српских писаца 20.вијека “Из века у век”, антологији савремене српске поезије за дјецу и младе „ Кад срце засветлуца“ , те антологији савремене српске лирике у Источној Херцеговини “Херцеговачки вијенац”.

Приређивач је књиге поезије Алексе Шантића, под називом “О, боре стари”.

Уредник је издавачке дјелатности Књижевне заједнице „Јован Дучић“ Требиње и предсједник СПКД „Просвјета“ Требиње, а двадесетак година запослен је у Народној библиотеци Требиње.

 

Влатка Мусић

Радио Требиње

http://media.kctrebinje.com/2018/03/Novica_Telebak.jpghttp://media.kctrebinje.com/2018/03/Novica_Telebak-150x150.jpgKulturni centar TrebinjeИнтервјуКултурна дешавањаОпшта
Пјесник Новица Телебак Тени, кога доживљавамо као Требињца, иако живи и ради у нашем граду тек од посљедњег рата, добитник је награде Друштва писаца Русије из Москве за поетску књигу “Свијећа за патријарха Павла”. Још једно у низу признања за његово плодно поетско стварање, након Мокрањчеве награде, Песничког крчага, Дучићеве...
Share on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInPin on PinterestShare on Reddit