Злата Коцић: И обућар је пјесник, ако свом занату дарује – љубав и посвећеност

„Успела сам да схватим једну за мене важну ствар, а то је – да је битније како нешто радимо, него шта радимо. Битно је да радимо срцем, љубављу и посвећенички. Ако обућар ужива у свом послу, ако му је леп и испуњава га, онда је и он песник у свом занату. Сви ми имамо неки дар, нико није без њега. Само га треба пронаћи и његовати, одговарати за њега. Ја сам још као дете знала шта је моје…“

zlata-kocic

ТРЕБИЊЕ │ Народна библиотека Требиње и Књижевна заједица „Јован Дучић“ организовали су вечерас у просторијама библиотеке књижевно вече Злате Коцић, пјесникиње, есејисте и преводиоца из Београда.

Уочи поновног сусрета са требињском публиком, којим је обиљежила своје три деценије повремених дружења са Дучићевим градом, пјесникиња је са нама подијелила нешто од својих размишљања – о Требињу, као свом другом завичају, пјесничким преокупацијама и својим промишљањима животних суштина, пјесничким наградама, које је до сада добијала и оној најважнијој – којој је посветила свој свеколики стваралачки труд и људско надање…

Након једног сада већ давног дружења са требињском публиком, осамдесетих година прошлог вијека, на којем сте учествовали са вашим супругом, пјесником Иваном Растегорцем – вечерас нови сусрет са публиком у нашем граду. Како га доживљавате?

– С приличним узбуђењем. И стога што сам без Ивана, са којим је био читав један живот песничког и људског дружења. Сад је управо тридесет година мог долажења у овај прелепи град, којег много волим и којег зовем – својим другим завичајем. С обзиром на то да пишем целовите књиге и да желим да се представим како најбоље могу, узбуђење је и због тога што мислим да ми неће бити лако да из тих целина извучем – парчад. Ја сам човек опчињен холограмом, а холограм, за разлику од фотографије – чува и може да пројектује целовит лик. Тако да се надам да ће ти моји стихови, истргнути из контекста, оставити неки утисак о тим целовитим делима.

zlata-kocic2

Пјеснички зналци су сложни у оцјени да је ваш спјев „Лазареве лестве“ јединствено дјело и својевсрни врхунац у вашем вишедеценијском пјесничком искуству. Шта бисте рекли данас, у нашем лазарету, гдје да нађемо ту сламку спаса и утјехе? Гдје нас данас Лазареве љестве воде? Како да нађемо оно божанство у нашем бићу, а оно је сигурно негдје ту, јер, како ви у пјесми рекосте – и зној који пада на наш длан доказ је Господовог дјела?

– Оно јесте у нама самима, у људскости, нашој узајамности и заједништву, чије важности, чини ми се, нисмо довољно свесни. Говорила сам о парчету који чува целину, а то смо и ми сами такође. Не само честица једне материје, већ смо и део нечег једног и великог, без чега нисмо ништа. У томе је и наш спас – треба препознати себе и ту везу са тим једним, то братство и потребу да ту заједничку енергију усмеримо ка добру. Јер, добро никада није организовано као зло, које се много труди и упиње да поквари. Појединац је скоро немоћан, али у том здруживању, макар и мисли, може доћи до те добре енергије, а она чини и онда кад на први поглед изгледа као да није делатна. Дакле, у тој вези са коренима и Господом јер наш спас.

Прије непун мјесец  дана изашла је ваша нова збирка или „свешчица“, како је скромно назвасте – „Чаура-уара-ура“. О чему данас казујете пјесничкој публици?

– То су кратки поетски записи, наручени поводом „Змајеве награде“ и „Повеље“, јер они уз часопис имају едицију у којој писци пишу сећања на своје детињство. А мени је било непријатно да о себи пишем, па сам се, после дуго мучења, одлучила да пишем о селу,  о пропасти села, али и његовом богатству, том зачараном простору, мноштву могућности да човек сазна, да се обликује, да постави темеље својем бићу. Ту су разна моја  размишљања, али је увек тај полазни моменат на путу до оних суштинских сазнања  – детињство.

zlata-kocic3

Добитник сте најпрестижнијих пјесничких награда. Какав је ваш став уопште о наградама, колико оне значе пјеснику на почетку, а колико данас – кад сте осигурали мјесто међу великанима пјесничке мисли?

– То о великанима су, бојим се, крупне речи. Награде су свакако подстицај и, на крају крајева – иако долазе од људи који могу да погреше – то су ипак колеге, стручни људи и драго вам је да чујете такво мишљење које вас по нечему издваја. У почетку је, наравно, то много важније, а после долазите и до нечег помало и супротног – да награда некад и у неком случају може да паралише умни и стваралачки напор и да буде подстицај неких другим људима који су мимоиђени у том погледу. Ја сам уствари окренута, ако смем да кажем, неком људском надању – оних висинских награда. Треба заслужити оно што нас чека тамо, то је оно суштинско. А ове – човјека обично стављују у неко искушење. Успела сам да схватим једну за мене важну ствар, а то је – да је битније како нешто радимо, него шта радимо. Битно је да радимо срцем, љубављу и посвећенички. Ако обућар ужива у свом послу, ако му је леп и испуњава га, онда је и он песник у свом занату. Сви ми имамо неки дар, нико није без њега. Само га треба пронаћи и његовати, одговарати за њега. Ја сам још као дете знала шта је моје…

Осим, несумњиво, писања – шта је то што вас још чини срећним?

– Заиста постављте права питања. Управо радост, љубав, посвећеништво су речи око којих се ја вртим. Општење са људима, препознавање када се огледате у другим људима, откривање и код њих нечег лепог и доброг, што вас здружује. Има ли ичег лепшег од тога? За мене реч ближњи заиста није пуст појам. Читавог живота упознајемо нове ближње и добијамо потврду да је заједништво нешто најбитније од свега. Најбитније – да се много не лута на једном тешком путу, који сам ја већ именовала као сазревање душе. Ваљда је свима дат тај задатак над задацима – да душа дође до неког одређеног ступња који је нужан да се продене некуд тамо даље, ми не знамо куда и шта је то, али верујемо – да је то нешто чистије, боље и трајније…

Извор: Радио Требиње