Presedan u istoriji festivala
Свим представама додељена „колективна награда”, а специјална награда припала публици. Кокан Младеновић: Ово је терористички акт против позоришта
Жири 62. Стеријиног позорја први пут у историји овог фестивала није наградио ни једну представу, од укупно девет из такмичарске конкуренције колико је изведено на овогодишњем Позорју. Штавише, једногласно је одлучио да додели само две награде, и то „свим учесницима” и Специјалну Стеријину награду „публици” Позорја.
Жири је радио у саставу: Исидора Жебељан, Емина Елор, Никита Миливојевић, Александар Поповски и Предраг Манојловић, а у свом образложењу је образложио: „Данас, сагледавајући амбиције, таленат, напоре, виђене домете и околности у којима стварају учесници такмичарског програма, у времену ненаклоњеном позоришном стваралаштву и институцијама културе, те посебно у сложеним и тешким условима у којима Стеријино позорје некако опстаје, као и примерну оданост новосадске публике Стеријиним играма, жири једногласно одлучује да додели две заслужене Стеријине награде:
Стеријину награду свим учесницима 62. Позорја и Специјалну Стеријину награду публици 62. Стеријиног позорја”.
С друге стране, жири Удружења позоришних критичара и театролога Србије донео је једногласну одлуку да награду Округлог стола критике 62. Стеријиног позорја за најбољу представу додели остварењу „На Дрини ћуприја”, по мотивима дела Иве Андрића, у режији и адаптацији Кокана Младеновића и у извођењу Српског народног позоришта из Новог Сада. Иста представа добила је и награду публике за најбољу представу, са просечном оценом 4,76 на скали до пет, преноси Танјуг.
У такмичарском програму су биле и представе „Ожалошћена породица” у режији Игора Вука Торбице, „Ружа, увела” у режији Милана Нешковића, „Електра” у режији Иве Милошевић, као и „Хипноза једне љубави” по тексту и у режији Душка Ковачевића. У селекцији су биле и представе „Моје дете” Стојана Срдића и Ане Ђорђевић, „Ново доба” у режији Дина Мустафића, „Деца радости” Снежане Тришић и „Маестро” Милана Нешковића.
Оваква одлука жирија изазвала је бурне реакције на друштвеним мрежама. Огласио је редитељ Кокан Младеновић: „У своје лично име, у име глумачког ансамбла и свих сарадника без чијег креативног доприноса не би било представе ‘На Дрини ћуприја’, оптужујем жири Стеријиног позорја у саставу: Мики Манојловић, Александар Поповски, Никита Миливојевић, Исидора Жебељан и Емина Елор, да су зарад највулгарнијих политичких пресија, или неопростиве количине личних сујета, својим одлукама понизили све глумце, редитеље, сценографе, костимографе, композиторе, кореографе и саму институцију Стеријиног позорја. Не постоји количина срамоте којом се може анулирати овај бесмислени терористички акт против позоришта и оних који га чине”.
Стеријина награда за позоришну критику „Миодраг Кујунџић” додељена је критичару Ивану Меденици за текст „Убојита значења”, о представи „Родољупци” Народног позоришта из Београда, у режији Андраша Урбана, која је објављена у НИН-у. Жири је радио у саставу Даринка Николић, Александар Милосављевић и Владимир Црњански.
Настављамо да представљамо домаће ауторе
Мирослав Радоњић, селектор и директор Позорја: Као што никада пре нисам коментарисао одлуке жирија Стеријиног позорја, тако ћу поступити и сада, у намери да, колико је то могуће сачувам углед и интегритет институције, али и свих учесника 62. Позорја. Чланови жирија својим именом и презименом, уметничким и моралним дигнитетом стоје иза овакве одлуке и надам се да ће умети ваљано да је образложе. Стеријино позорје ће и надаље настојати да афирмише и промовише домаћег драмског аутора и позоришну уметност, трудећи се да свим својим делатностима не угрози богату и хвале вредну традицију, те да препозна релевантно савремено театарско стваралаштво. Б. Г. Т.
Пуцањ у ногу
Жељко Хубач, в. д. директора Драме Народног позоришта у Београду: Осећај понижености је, годинама уназад, постао саставни део битисања у театру, а то су, претпостављам, радећи у позоришту на својој кожи осетили и чланови жирија овогодишњег Позорја. Зато, ни људски ни професионално не разумем њихову потребу да на овај начин додатно понизе своје колеге. Притом, посебно ми је тешко да схватим ирационалну димензију овог потеза. Па зар човек, кога присиљавају да гладан и бос трчи на 110 метара са препонама, као одговор на тај притисак треба сам себи да пуца у ногу? Б. Г. Т.
преузето:http://www.politika.rs