Литерарно виђење Драгана Ковача: Новица Краљевић, у трагичном расцјепу између херојства и издаје

„Ишао је од села до села и цитирао своје писмо, објашњавајући Требињцима зашто је у том тешком ратном ковитлацу потребно толерисати Италијане, по оној – да се од два зла бира мање, да је то боље за народ, јер је једноставно тражио спасење – да остане живо макар једно уво српско. С друге стране, комунисти су ишли за њим и то његово писмо тумачили потпуно супротно, означавајући га као издајника. Трагична је та колизија на коју је пристао. Као интелектуалац филозоф пар екселанс, сигурно је схватао да ће лоше завршити, али је све чинио да би помогао људима, спасио властити народ…“

Роман „Писмо папи“ нашег суграђанина др Драгана Ковача, инспирисан животом и дјелом Требињца Новице Краљевића, првог доктора наука у нашем граду, објављен је прије непуних пола године, у издању билећког одбора СПКД „Просвјета“ (штампа: Принт шоп Требиње). Роман је већ освојио читалачку публику, а њене прве реакције, и поред комплексне и деликатне теме коју обрађује – аутора само охрабрују.

– Јако сам задовољан романом. До мене долазе само позитивне реакције, суграђани ме заустављају, неки зову, неки пошаљу мејл са врло позитивним критикама и мишљењима, а оно што ме посебно импресионира и чини задовољним је чињеница да многи, чак и старији од мене, раније нису ни знали за нека у роману описана дешавања током 1941. и 1942. године у нашем граду. Тако да сам задовољан и поносан и ово искуство ће ме у позитивном смислу држати јако дуго. Много ми значи и што је рецензент романа, изузетан стручњак, проф. др Ранко Поповић са Филолошког факултета у Бањалуци роман топло препоручио читаоцима, каже за Радио Требиње др Ковач.

Роман прстенасте структуре „Писмо папи“ не доноси само литерарно виђење живота и стварања чувеног интелектуалца, првог доктора правних наука из Требиња Новице Краљевића из села Цицине, чија су дјела и данас међу основним уџбеницима на студијама права, већ и својеврсну хронику живота Требиња и Требињаца у широком временском распону – од првог хука популарног Ћира 1901. године до Другог свјетског рата. Шта вас је понукало да напишете овај роман?

– Испричаћу вам како је настао роман. Мој пријатељ Ристо Гојшина је велики љубитељ мог писања и као уздарје на моју поклоњену књигу добио сам докторску дисертацију његовог претка (дједовог брата његове мајке) др Новице Краљевића. То је била докторска дисертација коју је покојни професор Спасоје Ћузулан са француског превео на српски језик. На задњој страници је његова фотографија из 30-тих година и биографија са невјероватним слиједом догађаја: Цицина,Требиње, Мостар, Београд, Беч, Суботица, Париз, да би, на крају, био убијен 1942. године на Љубомиру. Одмах ми је у глави „зазвонило“ на роман – његов чудесни живот, докторска дисертација, сви ти европски градови, повратак у Херцеговину, политичко ангажовање у једно такво опасно вријеме – и све то у само 34 године. Временом, почео сам да истражујем грађу за роман цикличне структуре. Одлучио сам да не пишем искључиво о др Краљевићу него и о старом Требињу – од првог доласка воза у Требиње до збивања на нашим просторима на почетку Другог свјетског рата. Тако су се у литерарној грађи нашли и др Рудолф Леви, Спасоје Спаић са Зубаца који је у то вријеме заједно са Новицом Краљевићем отишао у Париз да докторира – при чему су били различите политичке провинијенције, као и чувени професор француског језика у требињској гимназији Петар Бубрешко, који је писао докторат „Дучић и Французи“. Потом у причу улази и Спасојева дјевојка Мина Бранде, Јеврејка из Литваније – нашао сам и њену књигу „Либера виа,виа“, као и њене интервјуе. Прича се „одмакла“ од др Краљевића и лијепих паришких тренутака, захвативши и почетак Другог свјетског рата и катаклизму која се овдје дешавала. Оно што ме је такође импресионирало јесте да су се тих ратних година и сељак и грађанин у Требињу суочавали са четири војске и у одређеним моментима били сте приморани да се изјасните на чијој је страни. Ако се не опредијелите како треба – може и глава да оде. Падом Краљевине Југославије наши крајеви потпадају под фашистичку власт Италијана, а формирањем марионетске Независне државе Хрватске долазе и усташе. У српском корпусу формирају се двије противне струје – партизани и четници, вољни да бране народ од усташких погрома који су почели да се дешавају у самом граду и околини. Тако је створен својеврсни политички и идеолошки галаматијас у којем су Херцеговци морали некако да се сналазе. Ја нисам историчар, и до прије двије године нисам мислио да ћу ишта о овоме писати, међутим, истражујући сам схватио – да није баш било све онако како су нас учили. Није моја амбиција била да правим било какву ревизију историје или да се било коме светим због било каквих предраусуда. Једноставно, осјетио сам потребу да, на свој начин, на основу бројних извора али и разговора са људима, испричам да су се многе ствари десиле другачије од оног што је представљено званичном политиком, а што смо учили у школи и славили на школским приредбама. У ери дефинисаних ратних злочина и злочина против човјечности, мислим да би засигурно неки људи и из нашег града, који су носили највеће титуле и признања бившег система, потпали под ту категорију као њихови виновници.

Ријеч је о обимном роману од 260 страница. Колико вам је било потребно времена да га напишете, прикупите литерарну грађу? Које сте изворе користили?

– Било шта у животу кад почнем да радим, сву своју енергију и капацитет усмјерим ка томе и онда све иде брзо. Сваки мој дамар ради за то. Размишљам о томе и када се будим и када заспивам и не бих могао дуго да издржим ту врсту концентрације. Око два мјесеца сам се спремао, прикупљао грађу и писао сам два и по мјесеца. Што се тиче литературе, највише ми је помогла књига од сад већ покојног историчара Сава Скока, који је написао незамјенљиво дјело „Крваво коло херцеговачко“. То је књига без које не би смјела бити ниједна херцеговачка породица, не само православна. Ту сам добио представу о комплексности тог сукоба, разарајућој сили која је наишла, раздвајала браћу, читао потресна свједочења људи који су били на јамама, итд. Касније сам додатно истраживао о животу др Новице Краљевића, био сам у преписци са директором Историјског музеја у Суботици, контактирао сам директорицу Гимназије у Мостару, као и људе са Филозофског факултета у Београду. Од родбине сам успио да добијем Новичин индекс из Беча, који ми је читаво вријеме писања романа стајао на столу. Успио сам да нађем бројна његова свједочанства, похвале, записе, читао сам доста усташких докумената, који се могу наћи и на интеренету, исјечке из новина из тог времена, изучавао сам одлазак наших људи у Америку и користио сам бројне етно-елементе.

С обзиром на широк временски распон и мноштво стварних личности које су се нашле у роману, од Новице Краљевиће, преко Спасоја Спаића, Мине, др Левија, до Јована Дучића, Петра Бубрешка, придворачких страдалника и њихових крвника до Драгице Правице, Саве Ковачевића, али и папе Пиа ЏИИ – у којој мјери је роман заснован на стварним чињеницама а колико је производ ваше стваралачке маште?

– Жанр који његујем је историјски роман – основне поставке морају да буду истините. Поготово ако узмете истините ликове – то повећава одговорност и оставља врло мало простора за имагинацију. Сви ликови које сам поменуо, изузев неких периферних, уврштених да употпуно поједине сцене, су истинити, повезао сам их својом стваралачком маштом. Роман се може узети као једна врста слободније и шире литературе за познавање неких основних ствари које су се дешавале у Требињу од 1901. године до почетка Другог свјетског рата. Причињава ми задовољство што сам све то укомпоновао и мислим да, на основу података из литературе, нисам никога оштетио. Писао сам онако какво мишљење влада о тим људима или какав се суд, на основу садашњих цивилизацијских премиса, може извести. Сматрам да сам написао доста реалан роман, а оно што даје посебну драж писцу јесте да то све осмисли у један романескан контекст и да дијалозима, повезивањем тих ликова, или неком својом имагинацијом, увјери читаоца да је тај свемогући наратор, иза којег се крије писац, то све доживио и видио.

– Новица Краљевић је докторирао у Паризу и већ је тада имао знатан интелектуални рад у Београду и Суботици. Након тога враћа се у Херцеговину, у ратом захваћену државу у којој усташе бацају људе у јаме у Поповом Пољу, Пребиловцима и бројним другим мјестима. Он смишља шта да учини – како да помогне својим суграђанима. Одлучио је да заложи свој ауторитет младог интелектуалца са импресивном биографијом и да се појави пред још већим ауторитетима, као што су папа Пио ЏИИ и Бенито Мусолини, да им напише шта се овдје дешава и да их замоли да Италија реокупира Херцеговину. На терену је била таква ситуација да се окупација Италијана једва може и назвати окупацијом – у односу на оно што су радиле усташе. Тако се одмах замјерио усташама, касније комунистима, али и неким људима из четничког покрета, промонархистички опредијељеним – јер је тим потезом избио у први план, изазвавши у њима добро познату српску завист. Зато сам сматрао да би наслов „Писмо папи“ могао бити интригантан управо по том моменту. Интересантно је да сам успио да дођем до неких оригиналних сегмената писма и уврстио сам их у роман. Писмо папи и лично ангажовање др Новице Краљевића је вјероватно утицало да Италија заиста реокупира Херцеговину (при том је узела и доста територије од Хрватске) и на неки начин то његово дјеловање је спасило многе животе, већ предодређене да ће завршити у некој јами или другом стратишту.

Но, у то вријеме идеолошког лудила многи нису били свјесни шта је др Краљевић учинио за народ Требиња?

– Нажалост, то је тачно. Ишао је од села до села и цитирао своје писмо, објашњавајући Требињцима зашто је у том тешком ратном ковитлацу потребно толерисати Италијане, по оној – да се од два зла бира мање, да је то боље за народ, јер је једноставно тражио спасење – да остане живо макар једно уво српско. С друге стране, комунисти су ишли за њим и то његово писмо тумачили потпуно супротно, означавајући га као издајника. Трагична је та колизија на коју је пристао. Као интелектуалац филозоф пар екселанс, сигурно је схватао да ће лоше завршити, али је све чинио да би помогао људима, спасио властити народ.

Да ли су и неки други дијелови романа у епистоларној форми заиста вјеродостојни – попут прогласа НДХ о забрани ћирилице, до оних ситних детаља у опису покућства Луке Ћеловића Требињца, преосталог након његове смрти?

– Из угла писца није баш захвално да се сви стваралачки поступци откривају. Конкретно, и проглас је вјеродостојан, а покућство које је остало иза најбогатијег Србина у то вријеме на Балкану преузето је из такође изворног записника до којег сам дошао. Има у роману још мјеста која конкретношћу и детаљем читаоца заводе да помисли коко исприповиједано не може бити истина, а управо јесте – уз, свакако, моју стваралачку дораду.

Очигледно вјешто повезујете чињеничност и властиту фикцију?

– Надам се да је тако. Мислим да нисам никога оштетио својом фикцијом или, не дај Боже, завео читаоца.

У роману проговарате о болним темама: вјерским, националним и идеолошким подјелама на „наше“ и „њихове“, ослободиоце и окупаторе, Србе и оне који то нису, партизане и четнике, богате и сиромашне. И оним деликатним, помало контраверзним моментима: злочинима над Србима од руке њихових комшија, братоубилачким „чисткама“ између партизана и четника, часном држању италијанских окупатора према придворачким жртвама, којима су омогућили достојанствену сахрану уз војне почасти… Колико вам је било тешко, пишући о једном заиста болном и комплексном историјском искуству – остати „поштен“ и неутралан приповједач?

– Свакако да је то било најтеже и највећи изазов. Када човјек жели нешто поштено да напише и нема никакву задњу намјеру, као што ја нисам имао, онда је аутоцензура или савјест изузетно важна. Непрекидно имате једну непријатну примисао да неког не повриједите, размишљате – да ли да нешто ставите на папир или прећутите, нешто вам се чини важно, а опет не бисте жељели да неког компромитујете. Сигурно сам ту имао проблема. И поред свега, стојим иза сваке реченице коју сам написао.

Да ли сте се плашили осуде дијела јавности, потомака стварних личности које су приказане у негативном свјетлу?

– Знао сам да ће нешто од тога бити – улазим у клинч, пишем нешто што може да се не допадне породицама неких ортодоксних комуниста, можда и породицама неких четника. С друге стране, отворио сам, с литерарног аспекта, врло деликатну тему о придворачкој јами. Можда и има осуда, не знам, оно што сам до сада доживио потпуно је супротно. Чак ми се један уважени интелектуалац, Муслиман из Требиња јавио и каже да му се роман веома допао. Додао бих да сам имао и среће приликом писања овако комплексног романа, неколико ствари ми је ишло на руку. Рецимо, најприје нисам мислио да пишем о придворачкој јами, није била у контексту, а онда се десила годишњица страдања придворачких жртава, прочитао сам интервју о томе и сазнао сам да је Новица Краљевић организовао ексхумацију, да се ти посмртни остаци достојно сахране – и тако су се ствари „посложиле“.

Чини се да је ово још један „поштен“ роман, како је читалачка публика квалификовала и ваш првјенац?

– Ако тако људи мисле, сретан сам и задовољан. Могуће је да неки имају и друго виђење, њима могу да кажем, не као оправдање – да књижевно истинит догађај није само онај који се десио, већ и онај који је могао да се деси. Мада је у мом роману процентуално заиста мало таквих догађаја.

У роману доносите и неке љепше, питомије, мирније дијелове. Сцене у којима топло бојите херцеговачког сељака – који мукотрпно ради да би прехранио породицу, који дјецу шаље у непознато, у Америку и који има бистре потомке који су знањем и талентом проносили име Требиња. У роману мјеста има и за љубав Спасоја и Мине, трагичну љубавну причу Мирса и Зорке из Мостара, уз еротске елементе у сценама у којима описујете младог Новицу Краљевића, који тек спознаје жене, односно страствену игру завођења искусне плесачице Финке. Да ли у наредном периоду можемо очекивати да ћете више писати о тим интимистичким темама?

– Добро запажање, било је тих момената, почев од тих љубавних па до еротских. Ако пишете неки роман и пратите неки лик или више ликова, поготово ако се у њиховом животу дешавају тешке ствари, не може се без љубави, увијек је то постојало и то је оно што људе тјера напријед. То није написано са намјером да се нешто циљано постигне, већ као нешто што природно извире из сваког човјека, а и дјело поприма комплекснији садржај.

Да ли након пете књиге за двије године размишљате о првој промоцији ваших дјела и је ли нови прозни изазов пред вама?

– Нисам никада правио промоције нити сматрам то адекватном радњом за популаризацију или информисање јавности о објављивању неког дјела. Ја нисам вас молио, питао или захтјевао да уприличимо овај интервју, већ сте ме ви позвали, а претпостављам чак и да буде нека промоција – то би требало неко да организује. Промоција је довољна и овако – кад се прича о књизи међу људима или са стручног аспекта, као што смо ми данас причали. Никакве промоције нећу правити. Надам се да ћу писати јер то је искуство и задовољство које је непоновљиво. Сада „у магли“ тренутно имам нешто што би могло да се пише, али док нешто не „зазвони“ нема од тога ништа. Искрено, можда буде, можда не…
Разговарала: Влатка Мусић