Кочићев сапатник на „броду лудака“: Требињац заиграо у новом филму Горана Марковића

„Моје најдубље емоције са снимања везане су за судбине тих људи и самог Петра Кочића, који је, премда такав великан, завршио тако како јесте. Најпотресније биле су ми сцене у кухињи, гдје сједе људи који су обољели и сам Петар, економ, доктори… сви су заједно, свима је иста несрећа, а када уђу Аустријанци – они сви устану да се боре за своју болницу. Тада сам схватио да несрећа уједињује људе. То ме највише понијело и одушевило“, каже нам Јован, који је за Радио Требиње подијелио своја прва филмска искуства.

Најновији филм редитеља Горана Марковића „Слепи путник на броду лудака“ остварење је које нам на великом платну оживљава посљедње дане живота писца и приповједача Петра Кочића, у окупираном Београду за вријеме Првог свјетског рата.

Трагична Кочићева судбина, али и његових сапатника у душевној болници на Губеревцу, никог не оставља равнодушним.

Филм је, у два дијела, премијерно приказан уочи Нове године на Радио-телевизији Србије, а осим добро нам познатих глумаца, имали смо прилику да видимо и нека нова лица. Међу њима и нашег Требињца, студента друге године Факултета драмских уметности Београд, Јована Јовановића, који је играо своју прву улогу, лик Јована.

„Јован је седамнаестогодишњак, чији је отац на ратишту, а стриц, управник душевне болнице на Губеревцу, одлучује да барем спаси братовог сина. Зато га склања у болницу и смијешта у собу са Петром Кочићем. Они постају велики пријатељи, а оно што сам из те приче схватио о пријатељству и што је највеће у том односу је да један другог све вријеме чувају. Међутим, на крају Јован сазријева и схвата да не жели да се крије, те одлази у рат…“,  почиње причу млади глумац о свом ватреном крштењу на великом платну.

Мада студентима глуме није дозвољено да играју прије завршетка друге године студија, Јовану се изгледа срећа осмијехнула. Или су, тиме што је пронашао себе и имао храбрости да се свим срцем бори за оно што жели, његов труд ипак наградиле звијезде.

„Прије ФДУ-и студирао сам економију у Подгорици. Након неког времена коначно сам одлучио да ослушнем себе, признам да економија није оно што сам ја и 2013. године одем у Београд. Упознао сам тада садашње пријатеље, глумце Радомира Николића и Софију Јуричан, и заједно смо установили да нисам спреман за пријемни. Сачекао сам годину дана, вратио се и након двомјесечне припреме, први пут полагао. Ушао сам у ужи круг од 23 кандидата, међутим, нисам изабран међу првих десет“, искрено прича двадесеттрогодишњи Јован.

Баш као и лик који је тумачио у филму, тако је и наш Јован, додуше у много срећнијим околностима, сазријевши схватио да мора још да ради на себи. Године 2015. покушао је поново. На пријемном испиту говорио је монолог из драме Артура Милера „Смрт трговачког путника“, а за комедију је одабрао „Звездану прашину“ Душка Ковачевића. Звијезде су овог пута биле на његовој страни.

Годину дана касније добија прилику да сарађује са редитељем Гораном Марковићем, али и познатим умјетницима нашег глумишта. Не крије да је првих дана снимања био уплашен и несигуран.

„Ма колики да су велики глумци, што заиста јесу, с друге стране су једноставни људи који разумију младе колеге. Имао сам подршку свих њих. Начин на који су осјетили да је та улога мој почетак и пружили ми пуну подршку учинило је да се осјетим и више него добродошлим. Највише сам снимао са Игором Ђорђевићем (Петар Кочић) и Тихомиром Станићем (др Стоимировић), који су ми били чврст ослонац, разумјели ме и били добри партнери, својски су се трудили да и ја направим нешто од свега тога, иако сам нови“.

Атмосферу на снимању лакшом му је омогућио и редитељ Горан Марковић.

„Рад са њим је невјероватан! То је човјек који све тако лако објасни, да кад уђеш у сцену и крене акција у сваком тренутку ти је јасно шта треба да радиш. Он је као добар тренер који вам нацрта акцију, послије које немате шта да га питате. Врло пријатно и једноставно искуство“.

Јован Јовановић једини је Херцеговац међу колегама са класе. Како каже, истина је што се прича, да се међу студентима глуме развијају јаке и нераскидиве везе, те да је класа, како их учи професор и глумац Драган Петровић Пеле, много више од појединца. Осјећају припадности и сигурности у новој средини, додаје Јован, доприносе и асистенти, глумци Петар Бенчина и Милош Биковић.

„Драган Петровић је диван професор, који на један лијеп начин гради нашу индивидуалност, његује сваког студента баш како треба. Он је као неко ко вас учи да ходате, води вас и не да вам да паднете. Нас са класе је научио да будемо породица и да је то круг повјерења и пријатељства, што много значи када учите и растете у глумца. Његова вјера у мене и подршка да играм своју прву улогу, нешто је на чему сам му посебно захвалан“, истиче Јован, додајући да не може ријечима описати радост што је у класи некога, чије је реплике из чувеног филма „Лепа села лепо горе“ небројено пута као дјечак изговарао.

Још једна важна особа на Јовановом путу, вјероватно и пресудна карика, како каже, је његова мајка.

„Она је била мој највећи ослонац. Њена вјера у мене, то што није постављала питања него ме једноставно подржала, осјетивши моју потребу да се пронађем, исконску жељу која није никакав хир, пресудило је да идем даље. Без њене, али и подршке остатка породице, сигурно не бих уписао ФДУ“.

Склон сталним преиспитивањима, како за себе каже, Јован нас увјерава да је пронашавши свој пут данас испуњен и срећан. Пред њим су свакако године рада и труда, чега је дубоко свјестан, а наше су жеље да га на филмском платну или у позоришним ролама буде што више. Ова прва, коју је „преживио“, оставила му је дубок емотивни траг.

Моје најдубље емоције са снимања везане су за судбине тих људи и самог Петра Кочића, који је, премда такав великан, завршио тако како јесте. Најпотресније биле су ми сцене у кухињи, гдје сједе људи који су обољели и сам Петар, економ, доктори… сви су заједно, свима је иста несрећа, а када уђу Аустријанци – они сви устану да се боре за своју болницу. Тада сам схватио да несрећа уједињује људе. То ме највише понијело и одушевило!“

Извор Радио Требиње