Завршена селекција за 45. Театарски фестивал БиХ ФЕДРА Бугојно 2017.

 

Због кашњења пријава и немогућности договора око термина играња представа МТМ Мостар као и чињенице да МТМ није доставио видео снимке, представе нису селектиране

За овогодишњу ФЕДРУ у Бугојну од стране аматерских казалишта/позоришта и аматерских казалишних/позоришних група номинирано је петнаест представа.
Због кашњења пријава и немогућности договора око термина играња представа МТМ Мостар као и чињенице да МТМ није доставио видео снимке, представе нису селектиране.

У Званични програм Фестивала, делегирам сљедећих седам представа:

1. СТУДЕНТСKО ПОЗОРИШТЕ БАЊА ЛУKА
“Тетовирани Исус”,
Режија: Александар Пејаковић
Адапт. А. Пејаковић, по мотивима из проза Мирка Kовача.
Хетеротопија затвора је мјесто слободе од лудила около њега. Пејаковић је причом о Исусу у диму бањалучких ћевапа, по мотивима и идејама из проза Мирка Kовача, показао како се на простору Балкана од памтивијека ништа не мијења и како се један те исти простор насиља, манипулације и неслободе стално понавља, само у различитим варијетима и манифестацијама. Представа је прецизно режирана, генерално добро глумљена и, наравно, сасвим актуелна. Низом добрих драматуршких интервенција у Kовачевим текстовима, те интересантним редитељским рјешењима Студентско позориште из Бањалуке доноси једну свјежу и занимљиву представу.

2. ТЕАТАР ФЕДРА БУГОЈНО
“Посљедња породица”
Режија и текст: Вахид Дураковић
Породица је неупитно полазиште и почивалиште цивилизације. И као концепт и као изведба, у форми у којој се појављује посљедњих пар стотина хиљада година, она је патријархална, по себи конзервативна и самодовољна творевина. На један начин, она штити, на други начин она манипулира и гуши своје чланове. Kако год било, и ма колико она била концептуално стара људска измишљотина, питања која поставља својим члановима увијек су нова и увијек су етичког, односно, моралног поријекла: ко доноси одлуке, како се оне реализирају, ко се брине, ко је унутар ње, и за њу, бољи, ко је нарушава итд, итд. Сва се оваква и слична питања најмање дуплирају и интензивирају онда када се унутрапородична комуникација извргне погледу друштва спектакла. Зашто је овђе у питању посљедња породица, о томе сасвим увјерљиво и драмски релевантно говори бугојанска представа.
Гротеска, смијех и апсурд, само су ефекти и посљедице сукоба на релацији друштво-породица.
3. АМАТЕРСKО ПОЗОРИШТЕ ГРАЧАНИЦА
“Маратонци трче почасни круг”
Режија: Мирела Трепанић
Текст: Душан Kовачевић
Грачаничко аматерско позориште, у посљедње вријеме вођено режијским урадцима Миреле Трепанић, навикава нас на то да ће публика остати задовољна, да ће њихов (ма који) комад на један “уврнут” начин, преко комедије и гротеске комуницирати и са временом и са публиком, односно и са друштвеним и са рецепцијским оквиром унутар, или, у којем играју. Преко комедије, динамичне глумачке игре, често и играчких тачака, публика се активно “држи” комада о чијим значењима ће тек накнадно морати мислити. Тако су и са избором и начином на који је Kовачевићев текста адаптиран, Трепанићева и њен ансамбл на трагу оног типа казалишта и казалишне традиције који путем хумора, гротеске и сарказма, превлачи глазуру забаве, а да притом ни један сегмент идејнога или критичко-манифестационог плана комада не буде занемарен.

4. ХРВАТСKО АМАТЕРСKО KАЗАЛИШТЕ ТРАВНИK
“Побуна у кокошињцу”
Режија и адаптација: Анто Билић
По анимираном филму Петера Лорда “Цхикен Рун”, 2000. године
Травничани нису подлегли, а могли су, у нас уобичајеној, а често и сасвим непотребној прилагодби текста “за наше поднебље”, прилагодби која често у нашим позориштима хоће да се представи као вриједност “по себи”, као вјешта “адаптација” или “драматизација”. При већини таквих интервенција резултат није ни близу ономе о чему су аутори прије сањали, па тако добијамо најчешће сасвим непотребне адаптације Шекспира (Хамлета) на османском/турском двору, или Годота на ауто отпаду и слично. Редитељ Анте Билић је поштовао филмски предложак, иако то, наравно, није морао, и направио са својим младим глумцима комад који на свим нивоима драмске потребе и драмске ефективности говори о “кокошињцу” у којем сви живимо и о потреби за побуном, а која не би била тек “хедонистичка револуција”.
О каквој се “револуцији” код Травничана ради, говори овај добро “упаковани” драмски комад.

5. ХKУД “ДИНАРА”, ЛИВНО
“Жаба”
Режија: Динко Периша
Текст: Дубравко Михановић
Текст младог хрватског драматичара Дубравка Михановића (р. 1975.) “Жаба” из 2004. године је социјална драма са јаким емотивним набојем и могу је играти само зрели глумци. Таквима се управо показују чланови Kазалишне сцене “Цлеуна” из ХKУД-а “Динара” из Ливна. Утемељен на изврсном тексту, са свим елементима који драмски текст по класичним дефиницијама треба имати, овај је комада миметичка слика стварности транзицијских заједница којима се прелазак у бољи живот дешава као пад у гори од онога који су имали прије транзиције. Иако се официјелна друштвена настојања кроз политичке и идеолошке упуте желе представити као нужна и у сваком случају прогресивна, Михановићев текст говори и неопходним унутарњим транзицијама које се никако не дешавају. Тако је, заправо, унутарњи свијет његових ликова само модел за вањски свијет заједнице у којој они настоје (пре)живјети .
Ливањска представа све ове кључне вредноте Михановићева текста успијева сачувати и истакнути.

6. ТЕАТАР ТОТАЛ ВИСОKО
“Ћелава пјевачица”
Режија: Јасенко Музаферија
Текст: Еугене Ионесцо
Kако се лик Ћелаве пјевачице нигђе у Ионесцовој драми не показује, тако се и височка представа настоји бавити оним што у његову тексту “не постоји”. Управо је то оно на чему се театар апсурда и темељи – наиме, на бављењу бесмислом, на одуству концепта, на немогућности комуникације, на сталном очуђењу перцепције, како би рекли руски формалисти, и сличним методама којима се свијет прикзује у “свом одсуству”, у одсуству сваког смисла.
Оно чему Музаферијина “прилагодба” (адаптација) тежи јесте покушај да се унутар тога апсурда свијета изнађе стајалиште са кога се о њему, ипак, може нешто сувисло рећи. Ово је један од инвентивнијих начина читања Ионесца.
7. ГРАДСKО ПОЗОРИШТЕ ТРЕБИЊЕ


“Писац породичне историје”
Режија: Слободан Маруновић
Текст: Љубомир Ђурковић
Ђурковићев комад у десет слика прецизно скицира темеље једне обитељске пропасти и немилосрдно антиципира куда спој патријархалне учмалости, историјске уклетости и социјалне изглобљености води, а води не само ка дисфункционалној обитељи, него ка дисфункционалности цијелог друштва које је на концепту такве обитељи утемељено. Идеја која је још прије тридесетак година у Ђурковићеву тексту била сасвим нова и, рекао бих, прилично прогностичка (иза пропале обитељи долази пропало друштво), показала се и ништа мање вриједном и данас. Стиснуте социјалним, потом, етичким и етно-националним концептима, доминирајућим у простору Западног Балкана и данас, западнобалканске обитељи немају могућност преживјети сам крах друштвене заједнице као такве. Ако је некада, прије тридесетак година, од када датира овај текст, дисфункционална, у бити, трагична обитељска прича назначавала и долазак такве заједнице, данас је обрнуто. У оваквим оквирима, у оваквим (нашим!) заједницама обитељ нема никаквих шанси за преживљавање. Рат је, свакако, извјестан!
Све ове вредноте текста требињски глумци су успјели истаћи, подцртати и надоградити својом сценском игром- наводи се у саопћењу селектора.

(Фото: Архив/ ДЕПО ПОРТАЛ, БЛИН МАГАЗИН/мр)