„FUSNOTE UŽIVO“: RAZGOVOR SA ĐORĐEM KRAJIŠNIKOM

Културно-умјетнички програм „Фусноте уживо“, серијал разговора о савременој умјетности, настављен је вечерас у галерији Културног центра.

Гост „Фуснота“ био је Ђорђе Крајишник, пјесник и публициста из Сарајева, а са њим је разговарао књижевник Елис Бекташ.

Ђорђе Крајишник се више од деценије бави књижевном критиком и новинарством, а прошле године објавио је и своју прву књигу „Замисли Замбези из рибље перспективе“. Настојао је у форми отићи што је даље могуће, не копирајући никога, а усвајајући све што је кроз читалачко искуство стекао. Крајишник каже да је за њега веома тешко било превазићи тачку самокритичности те да ни у ком смислу није хтио правити компромис са собом, тако да је у старту имао врло висока очекивања од себе. Појашњава и истиче да није у питању збирка поезије него врло јасно концепцијски заокружена књига пјесама са својим јасним ритмом, током и заокруженом причом:
„Рад на књизи ‘Замисли Замбези из рибље перспективе’ био је један свеобухватан процес, и на нивоу мене као личности и као аутора који има неко раније искуство у раду на тексту. То је јасно заокружена творевина која има свој почетак и крај, једну врсту уласка и изласка из тог свијета. Углавном су то пјесме јако кратке форме али са густоћом која мијења проток времена. То је и својеврсни пад кроз зечју рупу, гледано у смислу Алисе из земље чуда. Моја суштинска аутопоетичка тежња била је редукција у смислу чишћења поезије од свих оних вишкова, општих мјеста и понављања у изразу која су, из моје перспективе, означавала статичност језика. Среће се ту цијели распон емоција – од првотних дјечјих сновиђења и страхова до настојања да се у поезији изрази човјек овога времена“.

Ђорђе Крајишник сматра да је савремена умјетност углавном предмет индивидуалних хтјења и инцидената те да је драгоцјено када постоје институције које осјећају потребу да се у јавном простору говори о умјетности.

„Нема суштински ниједног друштва без тог његовог културног и умјетничког оквира. Једино што остаје иза нас, као културе, друштва и цивилизације, јесте оно што је изговорено, написано и на основу чега људи у будућности могу да реконструишу и наше вријеме и наше размишљање и тако успостављају неку врсту континуитета – и културног и умјетничког али и егзистенцијалног. Нажалост, у неком системском смислу, јако је мало неоптерећених културних и умјетничких пројеката којима је, прије свега, у фокусу умјетник и процес и поступак стварања“, каже Крајишник.

Мишљења је да је умјетност простор који би морао увијек да буде простор слободе, гдје човјек може слободно да поставља питања и о себи, и о свијету и о свим оним сегментима који чине једно друштво.

Душка Ђајић

Фото: Јован Видаковић