Хортикултурно уређење Требиња ишло је у више праваца. Након аустроугарске окупације 1878. године, а по директиви Владе у Бечу, Земаљска влада у Сарајеву дала је сагласност и одобрење за израду комплетног урбанистичког плана и пројекта за савремено уређење Требиња. Већ у мају 1889. године Kотарски уред у Требињу наредио је Општинском уреду да се младе мурве засађене те године залијевају сваки дан због суше. Мурве су посађене од сјеверне стране градског парка, близу улазне капије, затим дуж источне стране градског парка, потом дуж његове источне ограде и поред ограде порте православне цркве у правцу Брегова. Само двије младе мурве посађене су мимо овог реда. Једна је посађена у Старом граду у башти Геруна, куће у којој је тада био вински подрум. Тај подрум је касније претворен у ресторан ког Требињци најчешће зову „Бежиград“. Друга мурва посађена је недалеко од лијеве обале Требишњице (сломљена је у олуји 2000. године). Годину дана касније, 20. фебруара 1890. године, на сједници општинског вијећа Требиње, донесена је одлука да се у Трстеном код Дубровника (Хрватска) купи 20 садница платана и да се посаде на земљишту у центру града у реду и облику великог правоугаоника. Остали дио платана посађен је изнад лијеве обале Требишњице, поред Станковића куће. Осим тога, из Трстеног је набављено још дванаест платана. Они су возом пребачени од жељезничке станице у Дубровнику до товарне станице у Требињу и то је био један од првих транспорта новоизграђеном жељезничком пругом. Ти платани су посађени у јесен 1901. године испред перона новосаграђене путничке станице након њеног свечаног укључења у саобраћај. Садња је обављена у правцу сјевер-југ како је и водила жељезнижка пруга.

У фебруару 1890. године у Требиње је дошао Фрањо Братуси, вртлар који је имао обавезу да његује платане, али и друго растиње. Године 1894. примљен је Франтишек Јиндрачек за вртлара. Уз све остало приложио је свједочанство о завршеној вртларској школи. Међу градским вртларима најдужи стаж имао је Ибро Зелихић из Требиња (1897.– 1922.). Општински одбор Требиње је, на дужност градског вртлара, 1922. године примио Сава Бабића који је остао на тој дужности до 1941 године.

Од тих двадесет платана посађених на земљишту у центру града у реду и облику великог правоугаоника данас је њих 16 постало горостасни симбол Требиња и оформило градску башту која се сматра амбијенталним центром и естетски најдрагоцјенијим дијелом Требиња. На мјесту гђе је сада хотел и башта „Платани“ налазио се цвијетни врт који су обрађивали и његовали градски вртлари. Закупци хотела „Платани“, почев од аустроугарског периода, мијењали су његово име. У сјећању Требињаца запамћена су ова имена: „Загреб“, „Ловћен“, „Јединство“ и „Платани“.

Фото:Јован Видаковић