Божидар, Бобо, Вучур академски музичар, композитор, аранжер, члан легендарних Неоса, дугогодишњи музички уредник Радио Требиња, творац престижног музичког фестивала „ Звон звонке пјесме“ и најважније и највриједније супруг Бранкин и отац Јованов и Невенин.

Домаћин по броју наступа у некада Дому културе а данас Културном центру и наш гост и саговорник. За сајт Културног центра овој господин непролазног шарма говори о чудесном свијету музике о једном универзуму насталом у свега осам нота.

 

Господине Вучур, прва асоцијација на Вас је клавир, а мало је познато да када сте уписали музичку школу Ваш први инструмент је била виолина. Стицајем околности музичка школа у Требињу је остала без професора виолине па сте се Ви пребацили прво на хармонику а потом на клавир. Да ли је виолина била ваша прва љубав?

Када погледате моје прсте, они су танки, дуги то су виолински прсти. Да, моја љубав је била виолина. Мој први контакт са музичком школом су обиљежила два дивна господина. Један је био Радован Пејић, у то вријеме директор музичке школе у нашем граду, а други се звао Павле Лацковић. Господин Пејић је на жалост врло брзо умро, а Павле, с обзиром да је био војно лице је добио прекоманду и напустио Требиње. Тако је музичка школа остала без професора виолине. Више по жељи родитеља сам прешао на хармонику која ми се , да будем искрен није допадала. Моја жеља је била клавир за који сам се некако изборио и врло брзо сам са хармонике прешао на клавир. Ово је прилика да се сјетим двије даме, моје професорице клавира, једна је госпођа Споменка Ликић, а друга госпођа Нежа Бојић, педагози којима много дугујем.

 

У петнaестој години музичко образовање настављате у Дубровнику, гдје уписујете средњу музичку школу. Можете ли на кратко призвати у сјећање тог дјечака који свакодневно возари од Требиња до Дубровника, шта бисте му данас рекли?

Поновио бих апсолутно све. Ја сам био луд за музиком, као што сам и данас. Ништа ми није било тешко и напорно. Морам да кажем да сам у основној школи имао фантастичне наставнике који су одмах видјели да ја нисам ни за математику ни за биологију, просто да ја живим у свијету који се зове музика. Нису ме притискали, да будем искрен поклањали су ми оцјене. У осмом разреду основне школе објавио сам прву пјесму коју је извела група Амбасадори.Ја сам у осмом разреду писао такозване клавирске изводе. У оно доба није билу демо снимака ,све се морало нотирати. Данас се те ноте фактички не упоребљавају. Ја сам активно живио музику и логичан слијед је била средња музичка школа. Како у то вријеме у Требињу није постојала музичка школа мој пријатељ Адо Зубчевић који је свирао флауту и ја смо свакодневно ишли од Требиња до Дубровника. Волим Дубровник, волим море, сав тај амбијент ме опушта. Чувам те дивне успомене.

 

У градском дувачком оркестру, познатијем као градска музика Ви сте свирали тромбон. Како сте се обрали у том оркестру?

Када сам пролазио поред просторија градске музике, које су се тада налазиле у Старом граду, мене је то привлачило, ти звуци, та атмосфера, тај фини господин Рајко Закарија који је водио оркестар. Обратио сам му се и моја жеља је била труба, али господин Рајко ми је додијелио тромбон. Мало сам размишљао и пристао. Интересантно, брзо сам заволио  тромбон, чак сам га и купио. У средњој музичкој школи клавир ми је био под А, а тромбон под Б. Ја сам увијек волио рад у колективу, волио сам оркестре, волим душтво.Сада сам присиљен да радим сам такве су околности. Много ми жао што у Требињу не постоји градска музика. Радо бих учествовао у њеном формирању. Прича о формирању градског оркестра се с времена на вријем актуелизује па утихне. Проблем број један је новац који хронично недостаје.

 

Већ у првој  години средње музичке школе Ви сте почели да свирате са Неосима. Каква је била музичка сцена Требиња у првој половини седамдесетих година прошлог вијека када Неоси и настају?

 Неосе је окупио Хасо Зубчевић, он је у то вријеме пјевао.Прву поставу Неоса чинили су:Срећко Шировић бубањ, Адо Зубчевић, флаута и ја. Најстарија требињска група су били Сатканови дјечаци. Саткан је био један веома интересантан лик о коме нико ништа није написао. Једна личност која је обиљежила Требиње тог доба. На жалост, умро је веома млад и све је отошло са њим. Интересантно је поменути још неколико бендова као што су Сабласти, Епилиони, QVO VADIS. У то вријеме је постојало више мјеста за свирку него данас Дом ЈНА, кино Слобода, чувене Царине – огромни простор, прелијепо. Хотел Леотар је прича за себе. Прије Неоса у хотелу су наступали озбиљни оркестри, највише Пољаци и Бугари, који су били екстра квалитетни музичари.  Неоси ( флаута – Аднан Зубчевић – Адо, клавијатуре Божидар, Бобо Вучур, гитара Шућро Плањанин Шуки, бас гитара Енвер Биједић – Ено, бубњеви Ћућко, вокал Емо Рокић) тада свирају Jetrothull, Led zeppelin, Pink floyd, Deep purple, Индексе, Корни Групу, Тајм. То је оно вријеме када неком чаролијом долазимо до плоча, поносни их носимо кроз град „ скидамо“музику, вјежбамо и свако вече свирка. Те 1973. године Сребрно је почело да функционише у склопу Леотара, Е то је било незаборавно, безбрижно и непонoвљиво.И данас сам уконтакту са свим члановима Неоса. Било је и приче о поновном окупљању. Требиње нас памти по доброј свирци и позитивној атмосфери по којој смо били препознатљиви.

 

У Сарајеву уписујете Музички академију. Ваш неоспоран таленат одмах долази до изражаја. Као веома млад човјек радите аранжмене за великог  Ранка Рихтмана и њјегов џез оркестар. Врата музичке продукције телевизије Сарајево су вам била широм отворена. Како одговарате на тај изазов?

 Чим сам дошао у Сарајево почео сам да свирам у бенду Неде Украден. Морам да кажем и ово, долазак у Сарајево за мене није била велика промјена. Становао сам код стрица и имао исту врсту удобности као код куће. Признајем био сам и остао размажен.У Недином бенду сам свиао електрични клавир и пјевао други глас. Стекао сам рутину и био сигуран у себе. За тај период ме веже много успомена а издвојићу Недин солистички концерт у Сава центру. Са Недом сам три пута свирао другу Титу на шта сам и данас поносан. Жао ми је што немам те фоторафије са Титом. Остале су у Сарајеву. Одмах сам кренуо сарадом у музичкој продукцији која је била сјајна на телевизији Сарајево. Живи оркестри и све је ишло уживо. 1973. године сам добио награду као најмлађи композитор. То је вријеме када се појављују елитна имена: Кемал Монтено, Јадранка Стојаковић, Миладин Шобић и многи други. Ја сам у музичку продукцију ТВ Сарајева улазио као у своју кућу. Све продуценте, сниматеље и оркестре сам знао. Посебно морам да се осврнем на фестивале који су били одскочна даска за младе ауторе. По броју композиција сам рекордер на Суботичком омладинском фестивалу.У то доба постојала је и једна веома озбиљна организација која се звала Музичка омладина, окупљала је мноштво квалитетних људи, добри оркестри, концерти, хорови, семинари. Замишљена и функционисала на врло високом нивоу.

У том периоду понуде су пљуштале са свих страна а нисам могао много тога да прихватим јер нисам хтио да запоставим факултет.

 

У Сарајеву су Вам нудили све оно о чему млад човјек сања. Због чега или кога сте се вратили у Требиње­?

Одговор на прво питање је због одслужења војног рока, а одговор на друго је због Бранке, заљубио сам се. У то вријеме војни рок је био обавезан али збор разних наступа и манифестација не само у Требињу већ и по цијелој бившој Југи војни рок су ми одгађали двије године. Војску сам преко штеле, наравно, служио у Сарајеву. Ту годину војске памтим само по лијепом. То је најбезбрижнија година у мом животу. По повратку из војске тадашња директорица музичке школе, госпођа Нађа Копривица ми нуди посао у Музичкој школи. Требало је да одрадим приправнички и пристанем мада ме рад у школи искрено никада није привлачио. Било је доста добрих пословних прилика које су ми на длану нуђене и нисам их прихватио. Опет понављам  има ту доста размажености, а за велике промјене треба стиснути петљу. Мало је оних који не би прихватили оно што сам ја од одбио.

 

Након Музичке школе прелазите на Радио Требиње и од те 1998. године до данас сте музички уредник у тој медиској кући. Стиче се утисак да сте у свом радијском студију нашли спокој и да се у њему скривате од модерне музичке арене које обилује неукусом.

Да овај студио ме је спасио. Ово је моје природно окружење. Ја музику другачије живим. Срећа је неизмјерна што је то и моја љубав и мој посао и хоби. Ја 24 часа живим са музиком.

 

У Вашем студију су настале „ Требињске приче“ , албум са фантастичном инструменталном музиком на који смо дуго чекали. Он је разгледница Требиња цртана музиком али и интересантан спој неколико музичких жанрова.

Требињске приче у мени живе и просто су морале бити написане. Оне су интересантан спој Херцеговине, Медитерана, Црне Горе и моје љубави џеза. Ја сам  у животу свирао све те врсте музике, писао сам ту музику и све је то остало у мени. Човјек, наравно, никада није задовољан, сада бих можда нешто избацио а ставио нешто друго али то је тако и увијек може боље. То је жар, трагање за сопственим могућностима. Имам још мнго креативне енергије и то ме одржава. Много је важна подршка породице, пријатеља.

 

Господине Вучур када  можемо очекивати да управо у Културном центру Требиње „Требињске приче „  испричате домаћој публици?

Мени би било потребно мјесец дана припреме а све остало не зависи само од мене. Концерти које сам до сада имао у Културном центру су увијек били одлично прпораћени од стране наше публике и нема разлога да тако не буде и убудуће.

 

У нади да ћемо господина Божидара,Боба Вучура у најскорије вријеме угостити у нашој установи срдачно му се захваљујемо на времену које је одвојио за наш сајт.

 

 

http://media.kctrebinje.com/2017/11/bobo-1.jpghttp://media.kctrebinje.com/2017/11/bobo-1-150x150.jpgKulturni centar TrebinjeИнтервјуМузикаОпшта
Божидар, Бобо, Вучур академски музичар, композитор, аранжер, члан легендарних Неоса, дугогодишњи музички уредник Радио Требиња, творац престижног музичког фестивала „ Звон звонке пјесме“ и најважније и највриједније супруг Бранкин и отац Јованов и Невенин. Домаћин по броју наступа у некада Дому културе а данас Културном центру и наш гост и...
Share on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInPin on PinterestShare on Reddit