Фото: Јован Видаковић

Један од праисторијских локалитета, смјештен два километра од Петро-Павловог манастира у мјесту Чичево код Требиња, је и “Павлова пећина”. Сама пећина се састоји од неколико дворана у којима доминирају масивни облици пећинских стубова грађених од крупних кристала калцита. У једној од пећинских просторија налази се и мало језеро око ког је створено више легенди што овој пећини даје посебан значај. Према народном предању за воду из језерца у “Павловој пећини“ постоји вјеровање да има чудотворна својства па ће ђевојке које се у тој пећини на Петровдан умију водом из језера цијелу годину бити лијепе и привлачне те ће се оне неудате удати, а оне удате бити вољеније. За ову воду постоји и народно вјеровање да помаже и нероткињама.

Једна од легенди базирана је и на народном предању које каже да је у ову пећину долазио свети апостол Павле па јој отуда и име “Павлова пећина”. Он је, као Христов ученик, кријући се од римске власти у овој пећини проповједао првим хришћанима па се због тога и данас, у “Павловој пећини” традиционално, на Петровдан (12. јули), на црквеној служби, окупља велики број вјерника и свештеника. Пећина има и камени олтарски дио и икону светог апостола Павла.

Историјска подлога за народно предање о присуству светог Павла у Херцеговини потпуно је евидентна јер је светопавловски култ у пећини, према свједочењима мјештана околних села, трајао све до Другог свјетског рата. Од 1945. године почиње да се губи, али се након 1995. године у овој пећини поново одржава литургија и крштења.

Изведена су непотпуна археолошка истраживања “Павлове пећине” и пронађени разни артефакти који потврђују постојање култа. Пећина је смјештена у брдском масиву изнад села Бихово, у типичном крашком амбијенту. До сада пећину је прелиминарно истраживао само проф. др Ђорђе Јанковић који је, након тог истраживања, прелиминарно упоредио нова археолошка сазнања са свједочанством самог светог Павла да је шири