„Људи какав је био Лука Ћеловић величине су на које треба да се угледамо, умјесто на оне који су данас некаква новокомпонована елита, а који нам са својим материјалним, вулгарним начином презентације онога до чега су дошли на врло сумњив начин – боду очи и бивају, на жалост, јунаци нечијих малих глава и нечијих маштања. Јер данас имате те људе које зову тајкунима, којима најмање пада на памет било каква врста хумане акције, чак ни минорна помоћ умјетности или школству, а да не говоримо о завјештању цијеле имовине...“, каже Драган Ковач у интервјуу за Радио Требиње поводом његовог посљедег романа „Погажени тестамент“, у којем литерарно оживљава личност, дјело и вријеме богатог велетрговца и великог просвјетног добротвора Луке Ћеловића Требињца.

Шта је било пресудно да почнете писати роман о Луки Ћеловићу?

– Можда се ја ту баш много и не питам. Увијек су ме привлачиле судбине људи који су били и жртве неких бурних и преломних историјских догађаја, што се могло видјети из мојих претходних писања. Некако ми је одједном дошао у размишљање лик тога човјека, врло контроверзног нашег земљака, поријеклом из Придвораца. Поготово што је његову личност, а све због метеорског успјеха његових пословних подухвата, пратила и једна фама, у којој много шта није било ни истинито: и ту је додавано, као што се и данас познате медијске личности експлоатишу и често се неке њихове особине преувеличавају. Знао сам и ја нешто од тих прича док нисам почео да истражујем. А онда сам се суочио и са низом момената везаних за историјски контекст – јер је вријеме у коме је одрастао, прије него што је отишао у Београд, било врло ровито: то је вријеме устанака Луке Вукаловића, то је вријеме Невесињске пушке, Мића Љубибратића. Све сам то морао да укомпонујем, јер нисам имао куд. Морао сам да проширим радњу на неке контексте, на које сам мислио да нећу, и онда су поред Луке у први план изашли и неки други јунаци. Пошто волим да своје јунаке бирам из некаквих реалних оквира и да их стављам у историјски контекст у коме су били и да тај историјски контекст покушам приказати што вјерније – сматрам великим изазовом што сам наш град покушао да прикажем од прије 100 или 150 година, почев од саме архитектуре, ношње, дијалекта…

Кажете, доста је тога било потребно уклопити у ту породичну и историјску сагу. Шта сте све користили од документарне грађе и да ли је било неких нових сазнања о Лукином и животу његове породице? Мало тога се знало о приватном животу Луке Ћеловића, осим онога шта је завјештао српском народу и свакакоБеоградском универзитету.

– Јако се мало зна о животу Луке Ћеловића прије доласка у Београд а то мало је доступно. Значи, никаквим више истраживањима не можете нешто ново открити. Постоји само неколико фотографија из његовог живота. Постоји тај један монографски приказ који је врло оскудан. Највише ми је помогла историја Требиња коју је написао Душко Кораћ. Наш земљак и мој колега Вукашиновић такође је написао једну књигу о знаменитим Требињцима, гдје се може наћи и дио посвећен Луки Ћеловићу. А онда долазе и поједини чланци у новинама, архиви, нешто и преко интернета – и на основу свега тога формирана је основа фабуле. Међутим, сва та грађа и материјал који је о њему остао може стати на неколико страна. Али постоји то вријеме, историјски контекст, које сам ја схватио као изазов – да покушам да допишем и надоградим у форми романсиране биографије и да разним литерарним поступцима покушам читаоце на неки начин завести и убиједити их у аутентичност исприповиједаног. Мада је некада романсирана биографија истинитија од саме биографије. Док не напише неко другачију, можда из неког другог угла, биографија Луке Ћеловића ће бити отприлике оваква какву сам је ја замислио – јер је могуће да је таква… Морам да напоменем да ми је у том смислу јако помогла књига Александра Фјодоровича Гиљфердинга. Он је непуну годину дана био конзул Русије у Сарајеву, али када је дошао у Дубровник кренуо је коњем према Требињу до Сарајева – да би касније описао све што је успут видио у књигу путовања по Босни и источној Србији. Тако је, не знајући, направио невјероватну услугу српском народу описавши овдашњи амбијент, тадашње ношње, навике, однос цркве према становништву и обратно. Пошто памтим Бегову кућу, било ми је рецимо импресивно што је он управо ту ноћио, као у правој Беговој кући, и што је описао онавком истом какву је ми касније памтимо кад је била угоститељски објекат. Притом, појаву Луке Ћеловића прати низ заиста пикантних детаља, што је писцу дало велике могућности за једну грандиозну биографију.

Многе од тих пикантерија из његовог живота, рекосте – само су митови?

– Он је био скроман човјек, није се фотографисао, није се женио, али је било ту и разних прича које нису били истините, попут оне да је иза њега остало пар кревета, сламарица, сандук. У његовом стану у улици Краљевића Марка остала је библиотека са 3.000 наслова. Ако је човјек имао библиотеку са 3.000 књига, сигурно је глупо говорити о скромном кревету и сламарици. Нису истините ни приче, од којих је некада штампа покушавала направити револуционарни наслов – да је Лука дошао у Београд са само 2 динара у џепу. Његов отац је био богат трговац, један од пет трговаца у Требињу који су се бавили трговином на велико. А то како је Лука дошао до богатства – заиста је била својеврсна генијалност: дијете дошло из Херцеговине, са визијом некакве банке или завода са неким каматама, да би све то метеорском брзином експлодирало. Размишљао сам како, чак сам разговарао и са банкарима – то је морало да експлодира нешто као пирамидална штедња, при чему нико није угрожен. И он је сав свој новац улагао, дајући примјер осталима – ако ја улажем стабилно је. А вјероватно му се и тај моменат потрефио да су државне банке пропадале, што му је обезбиједило невјероватан успон. Још један моменат ме је истински узбудио и задивио – он је средства те Београдске задруге, чији је он био највећи акционар, па самим тим се највише и питао, са државним трезором Србије пратио до Солуна, а онда од Солуна до Марсеја и 1919.године вратио све у динар, при чему је те паре користио да помогне избјеглицама у Француској. Занимљив је и парадокс да је човјек који је завршио само четири разреда основне школе – све што је стекао оставио Београдском универзитету…

Сликајући широко историјски контекст у роману сте литерарно здружили Луку Ћеловића и проту Стевана Правицу. Актери су и друге познате личности тога времена – попут војводе Луке Вукаловића, Мића Љубибратића, холандске револуционарке и хуманисте Жане Меркус, до аустријског вицеконзула у Требињу Вука Врчевића. Да ли су ови сусрети утемељени на историјским чињеницама или су само ваше литерарно виђење? Колико су вам сви они били неопходни за подробније осликавање лика Луке Ћеловића?

– Било ми довољно то што су Ћеловић и прота Правица исто годиште, што су се вјероватно некад видјели у граду као дјечаци а касније су сигурно чули један за другог. Оно што је могуће – у књижевности је исто као и да је било. Међутим, колико год да нам сви ти поменути ликови данас изгледају удаљени једни од других – ипак су они имали некакве макар и индиректне везе. Та кућа у Кршу,названа Конзуларка, била је власништво Лукиног оца Манојла. Зар то није довољно да повеже једног Луку Ћеловића и конзула Вука Врчевића, који је у то вријеме службовао у тој кући. У конзулату је сигурно некад била и нека фешта и зар није могуће да је Лука Ћеловић служио на тој фешти, носио ракију или неки пршут и послуживао конзула.

У роману има доста ситуација у којима вјешто наводите читаоца да размишљао аутентичности исприповиједаног. Између осталог, цитирате и Лукино основно писмо о оснивању задужбине којом сав иметак – осим неких скромних давања школама у Требињу, односно Дужима, и родбини – оставља Београдском универзитету.

– То основно писмо је потпуно цитирано. Значи ставио сам факсимил писма у коме он имовину оставља Београдском универзитету. Оставља зграду у којој има 56 станова и 34 пословна простора, тада звана магазе. Ту је била и кућа у Јаворској улици на другом крају града. У тој задужбини, док је још био жив, било је и милион динара у кешу, а колико је то било касније када је умро – невјероватна сума. Од ренте од тих његових пословних простора и станова Београдски универзитет је имао 600 хиљада динара мјесечно, а плата редовног професора била је 5.000. То је невјероватна хумана акција човјека који није завршио него само четири разреда основне школе. Значи, одмах су почела научна истраживања, стручна путовања у иностранство, печатање књига од новца који је пристизао у задужбину Луке Ћеловића Требињца. Сад је јасно зашто се роман зове „Погажени тестамент“: то његово основно писмо, то његово завјештање о задужбини је доласком нове власти погажено. Све је национализовано и размијењено са једном грађевинском фирмом становима за професоре. Сад ти станови више не припадају професорима него њиховим унуцима, ако их нису продали, а од задужбине – нема више ништа.

Рецензент романа књижевник и критичар Петар Арбутина истиче да су „анемични, инфериорни и неубједљиви јунаци наше стварности потиснули горостасе који су се својом марљивошћу и разборитошћу, тим заборављеним и потцјењеним врлинама, сами изборили за своје мјесто и вриједности потврђујући их у свом националном наслеђу и предајући их свом потомству као обавезу и као идеал“. Је ли ваш роман својеврсна опомена свима недостојним својих племенитих предака какав је био и велики добротвор Лука Ћеловић?

– Управо тако, врло сам поносан на ту реченицу коју је написао господин Арбутина послије читања мога романа јер ми је управо то и био циљ. Сјајно је рекао, анемични јунаци, који су од данас до сутра. Човјек каже да нам је потребна хумана намјера, један потпуно други профил богатог човјека од онога који је данас на сцени. Људи какав је био Лука Ћеловић величине су на које треба да се угледамо, умјесто на оне који су данас некаква новокомпонована елита, а који нам са својим материјалним, вулгарним начином презентације онога до чега су дошли на врло сумњив начин – боду очи и бивају, на жалост, јунаци нечијих малих глава и нечијих маштања. Јер данас имате те људе које зову тајкунима, којима најмање пада на памет било каква врста хумане акције, чак ни минорна помоћ умјетности или школству, а да не говоримо о завјештању цијеле имовине. Замислите ви да је Лука Ћеловић, кад је овдје избио устанак, дошао из Београда, борио се овдје и био рањен и вратио се у Београд, а да није ни видио родитеље у Придворцима, нити им је шта поручио. Колико је још било таквих људи у херцеговачком устанку – који су стизали из Америке, чак са собом доводили Шпанца, Италијана, борили се овдје, па ако би преживјели онда би тек ишли на село да би видјели родбину…

Роман почињете цитатом Иве Андрића да „сви ми умиремо само једном а велики људи два пута – једном када их нестане са земље, а други пут када пропадне њихова задужбина“. Нажалост, од тог силног иметка, свих тих здања, зграда, станова Луке Ћеловића у процесу национализације мало је тога претекло, све је то некако отишло гдје не треба а само један мали дио остао је у служби студентима и Београдском универзитету. Чак ни његов парк поред жељезничке станице не носи његово име, већ погрдно бивајући расадник уличне проституције. Шта нам то из неког вашег угла говори о односу данашњег Београда и Србије према човјеку који их је толико задужио?

– Када је Иво Андрић написао своју сентенсу, имам осјећај да је буквално мислио на Луку Ћеловића. Шта друго нам остаје да помислимо кад се на једно велико дјело одговори заборавом или пак успоменом са таквом једном вулгарном конотацијом. Ваљда је то усуд неких народа, због чега и не чуди да се, како господин Арбутина каже – тим народима сада баве неки други. Да су Лука Ћеловић и такве величине заузимали своје заслужено мјесто, вјероватно би и та хијерархија вриједности била другачије посложена. Овако су на врху људи од данас до сутра: данас пуне ступце штампе, електронских медија, да би се сутра сазнало како су ти исти одговорни за неку проневјеру, а онда опет долазе неки нови, док наши горостаси остају запостављени. Њима није ни лако поменути такву једну величину и хуманост јер онда аутоматски негирате себе и оно шта радите.

У роману говорите, не знам да ли је то вјеродостојно, да су неких тридесетих година 20. вијека љекари били мјесец дана у Лукином родном Требињу и да су прегледали 10.000 људи – одајући на тај начин почаст некоме ко их је толико задужио.

– Да, то је аутентичан податак, који сам нашао у једном чланку из „Политике“. Значи, ректор Београдског универзитета, желећи а незнајући како да се захвали томе човјеку – а тамо је наведен списак стручних путовања по свијету које је нашим љекарима обезбиједила фондација Луке Ћеловића – послао је једну екипу љекара, стоматолога, лабораната, хирурга у Херцеговину, 10.000 људи су они прегледали овдје у Требињу и у требињском крају желећи на тај начин одати почаст човјеку који је толико задужио Београдски универзитет.

Шта је са Требињем? У роману казујете, не знам да ли то истина или ваше литерарно виђење, да му на сахрани нико није био из породице. Какав јеуопште његов однос био према завичају, колико је он заиста Требиње помагао?

– Мислим да је човјек имао у глави идеју као што рецимо и Новак Ђоковић данас ради: да не даје новац на сваком ћошку, већ да оснује фондацију како би на један артикулисан начин помогао своме народу. Можете замислити каква је пресија била на човјека који увијек има да да, а с друге стране – он је видио да то не значи ништа. Рецимо, кад му помоћ тражи младић којег је претходно срео у кафани како коцка, види да је неки пробисвјет, он му је дао новац – али да оде на жељезничку станицу и купи карту, да се врати у Херцеговину и са родитељима копа земљу, јер за посла у Београду он такав није… Значи, Лука је имао визију да остави нешто велико иза себе и није се пуно обазирао на те некаква ситне помоћи на основу којих би од данас до сутра био популаран. Није он помогао Требињу у директном смислу нешто пуно. Рецимо, купио је звона за нашу саборну цркву. Мада кажу да је и тада правио проблем ко ће дотјерати та звона, не зато што није имао новац ,већ из принципа – да би и онај ко прима требало мало да учествује у ономе што добије. Значи, био је окренут једном великом циљу а сматрао је, по моме дубоком мишљењу, да тиме помаже и Требињу. Јер ако уложите новац у тада једини наш универзитет, то је чувена Велика школа у Београду, ви сте уложили у свако српско дијете које жели даље да се школује. А он је сматрао, иако није био школован, да нема напретка, као што и нема, без развоја науке и умјетности. Значи, једна невјероватна биографија, коју опет зачињавају те пикантерије – да некад и није био баш штедар, нећу рећи да је био шкрт, али је помагао умјетност, волио је пјевачка друштва, чашћавао их је. „Обилићи“ и сада њега спомињу као свог великог задужбинара…

Данас од имовине некадашњих Ћеловића у Требињу имамо Ћеловића кућу, у којој је једним дијелом смјештена наша Народна библиотека. Конзуларка у Кршу још стоји усправно, али без табле и икакве видне ознаке да би се знало да је ту била кућа коју је саградио његов отац Манојло. Њихова родна кућа у Придворцима данас је само руина.

– У томе се огледа трагика читаве породице, њен успон и пад. Судбина им је дала, поготово Луки да досегне висине када је у питању материјално, међутим – друго му се није дало, није се женио, браћа су му рано поумирала и од свега стеченог остале су те грађевине које подсјећају на једног великог човјека и на његову задужбину. Он би сигурно био пресретан кад би знао да је библиотека смјештена о здању које је он направио за ту своју родбину. Са кућом у Придворцима десило се оно што се иначе дешава са свим кућама гдје људи не станују. Касније су говорили да се изнутра чује неки звук. Или звук клавира да се чује. Вјероватно је то било због грижње савјести или нелагоде. Или што су људи хтјели на тај начин да продуже причу о Ћеловићима, кад се већ није могло продужити кољено…

Је ли и даље остаје да сте до 14 часова љекар, а после 14 часова посвећени писању?

– Управо тако. Вјероватно ће нешто наићи, ја другачије не знам.  Ако будем опет писао, биће то историјска сага, контроверзни живот неког Херцеговца, смјештен у неки историјски контекст. Био бих сретан ако би могао још да потегнем према назад, да одем још даље у прошлост – имам неке планове, размишљам  у том правцу, мада не смијем још ништа да откривам…

Разговарала: Влатка МУСИЋ
http://media.kctrebinje.com/2017/02/proza-kovac2.jpghttp://media.kctrebinje.com/2017/02/proza-kovac2-150x150.jpgKulturni centar TrebinjeИнтервју
„Људи какав је био Лука Ћеловић величине су на које треба да се угледамо, умјесто на оне који су данас некаква новокомпонована елита, а који нам са својим материјалним, вулгарним начином презентације онога до чега су дошли на врло сумњив начин – боду очи и бивају, на жалост, јунаци...