Након бројних пројекција које су изазвале велику пажњу јавности широм свијета,  документарни филм Дениса Бојића  „Лица лафоре“, рађен у продукцији РТРС-а, приказан је вечерас и у биоскопу Културног центра Требиње.

Документарни филм  „Лица лафоре“  екранизује борбу за проналазак лијека за једну од најтежих и најрјеђих облика епилепсије која односи животе дјеце широм свијета.

Иако је прошло више од стотину година откако је описана Лафорина болест,  фармацеутске компаније и државни фондови нису били довољно заинтересовани за финансирање истраживања. Породица Гајић из Бања Луке, која је у борби с Лафором већ изгубила старију ћерку Татјану, одлучила је да неће стати док ова опака болест не буде избрисана с лица земље.

„Ово је прича не само једне породице, већ цијелог свијета. Оно што су Сњежана и Витомир Гајић урадили за своје Татјану и Милану и сву дјецу широм свијета, јесте нешто на шта сви заједно можемо бити поносни, нешто што ће, ја сам дубоко увјерен, тек у годинама испред нас дати свој пуни допринос у борби са овом болешћу“, рекао је уочи пројекције филма аутор  Денис Бојић.

Фото:Јован Видаковић

Филм  „Лица лафоре“  недавно је приказан у горњем дому француског Парламента – Сенату, а ово је први пут да се у највишем институционалном тијелу Француске одржава пројекција дугометражног филма, као и један садржај који долази из Републике Српске.

„То приказивање је резултирало тиме да ће бити предложен амандман чији је циљ допуна постојећег закона и помоћ државе Француске истраживачким процесима и породицама обољелих од Лафорине болести и других ријетких обољења. Ми показујемо свима да је могуће промијенити ствари, да је могуће урадити нешто што ће допринијети свима“, истакао је  Бојић.


Фото:Јован Видаковић

Вишеструко награђивани филм  „Лица лафоре“  сниман је у Републици Српској, Федерацији БиХ, Канади, Француској, Србији, Хрватској, а радња се паралелно одвија на српском, француском и енглеском језику. Према ријечима аутора Дениса Бојића, циљ филма био је да анимира све оне који га погледају да свијет посматрају другим очима и да нам буде опомена да живимо живот пуним плућима.

Душка Ђајић